Nakon čitanja podužeg štiva gospodina Kalika, nije mi jasno zašto nije ispoštovao svoj prvobitni poriv, i prekinuo gospodina Čavoškog na promociji knjige "Juriš na nebo" preminulog akademika Mihaila Markovića? Takođe, nije mi jasno da li za gospodina Kalika promocija jedne knjige nužno podrazumeva sipanje hvalospeva i "izvijanje" oda o autoru i delu povodom kojih se promocija upriličava, pa makar se ta promocija održala i posthumno?

U čemu je razlika između sledećih "ocena":
- "Posebno je tužno kad potencijalno dobar i kreativan čovek dozvoli da ga drugi upotrebe i da mu gotovo potpuno unište život" (mišljenje M. Markovića o Prvoslavu Raliću) i
- "prljavo pero tadašnje ideološke žandarmerije" (mišljenje K. Čavoškog o Raliću)? Na osnovu čega gospodin Kalik izvlači zaključak o "saosećanju i seti" jednog, i "mrziteljskoj intonaciji" drugog "ocenjivača"? Neodređeni izraz posebno je tužno ima sasvim drugi smisao od posebno me rastužuje, odnosno tužan sam, i ne čudi me što se pok. akademik Marković odlučio za takav izraz. Takođe, kada neko argumentuje ocenu osnovnih osobina i ponašanja neke ličnosti, pa se na osnovu toga izvuče simbolična predstava pomoću "prljavog pera...", to ne podrazumeva nikakvu mrziteljsku intonaciju, već je pre reč o doslovnoj primeni one narodne "reći popu pop, a bobu bob".

U delu posvećenom nacionalnoj i socijalnoj politici Slobodana Miloševića gospodin Kalik sebi dozvoljava upravo ono što spočitava Kosti Čavoškom. Naime, ako je "metoda ocrnjivanja" svojstvena samo Čavoškom, otkud onda da gospodin Kalik poseže za sledećim: "Naime, sve ono što Čavoški tako proročki uviđa i objavljuje u pogledu neprijateljskog delovanja velikih sila, sva ona tragična budućnost koje je on navodno bio potpuno svestan i zbog toga na vreme upozoravao da ne treba činiti nikakve ustupke, Marković smatra „mutacijama“ koje su, sasvim suprotno od Čavoškijevog mišljenja, „potpuno iracionalne ...".

Kad bih trebao da pogađam o kome ovaj sažetak govori, a da se imena u njemu ne pominju (M.Marković), rekao bih da je reč o Britanskom špijunu sa manjkom logike.

Sa zanimanjem citam tekstove Marija Kalika, koga smatram umnim i talentovanim, pretpostavljam mladjim autorom. (Ako komentator potpisan imenom "Pera" dosad nije cuo za Kalika, zar misli da je to razlog za "osecaj bljutavosti" pri citanju postenog i visprenog Kalikovog teksta?!) Cavoskog pratim od ranih 80-ih, i postujem njegovu pamet i hrabrost. I - kako se postaviti u ovom "sporu"? Pre svega, postojala je u "levicarskoj" misli humana nota, kojoj je s ubedjenjem sluzio Markovic, a na tom tragu ostaje i Kalik! Markovic je to cinio jer je to bio deo njegove mladosti, ali i vazan deo zbivanja u velikom delu sveta nakon 2.svetskog rata (npr. i jedna Italija, Francuska imale su vrlo snaznu komunisticku partiju). Kalik to cini mozda i zbog toga sto nije na svojoj kozhi direktno osetio licemernost i svirepost te "levicarske" misli (a to je druga "nota", nesumnjivo vaznija od one humane), prvo u Brozovoj, potom i u Milosevicevoj verziji. Cavoski jeste - kad su on i Kostunica budili utrnule i pospane srpske (ali i druge) mozgove pocetkom 80-ih, sa stranica malobrojnih kritickih glasila (pre svega "Knjizevne novine"), svi su na njih nasrtali, a Milosevic se u pocetku svoje vladavine neprestano pozivao na Tita! Dakle, razumem poziciju obojice, mislim da je uvetovana oba puta razlicitim iskustvima u razlicitim istorijskim periodima. No, da pokusam rezimirati, u ovom prvom delu javljanja: Markovic je olicavao humanizam levice - i lepo je da ima naslednika u takvom, makar koliko idealistickom pristupu, utoliko iskreno cenim napore Marija Kalika, ne samo u ovom tekstu, nego i u celokupnom filozofskom i politickom angazmanu. Koliko je onda opravdan tvrdji, "robusniji" pristup Koste Cavoskog? Pre pokusaja da se odgovori na to pitanje, valja uvaziti Kalikov argument da nije u redu vlastito misljenje mesati sa tudjim, kao sto to, izgleda, povremeno cini Cavoski, u nestrpljivosti da potvrdi i iznese vlastito stanoviste i iskustvo, koje je bilo i gorko i - anticipatorsko!

G. Kalik na romantičarski način, (kao da je Dizraeli ili Bizmark) kaže da je tokom govora zaplakao. Nehrišćanski je to, plač je jedna od mnogih taština. Jov nije plakao tako ni zato, a bio je pravedniji od g. Kalika. Ali svako ima pravo da ne bude hrišćanin. Ako bira bidermajer umesto Besede na gori, niko mu ne sme zameriti.
G. Kalik je dobar filozof. Niko nema pravo da mu predloži da manje čita i koristi Kanta, a više njegovog savremenika, sugrađanina i prijatelja Hamana.
G. Kalik piše da ako je reč o pogledima profesora Markovića, možemo reći da je, po njemu, bar u Jugoslaviji u periodu 1953-1965. imalo smisla živeti. A 1965. godine smo dobili otkaze, ali i pasoše. Iskoristio sam ovo drugo. G. Kalik piše da profesor Čavoški nije verno ni u celini preneo određena Profesorova zapažanja, što njegovom prikazu na tim mestima daje neadekvatan, prilično subjektivan izgled. Stoga, zarad prave istine, možda treba pomenuti neka razmišljanja profesora Markovićeva u njihovom autentičnom obliku. Pokojni profesor je u časopisu Filosofija za 1971, broj 1 na str. 137-138, upozorio da „moramo da vodimo borbu protiv ideologija koje pokušavaju da ispune vakuum u našem društvu. Elita našeg društva ne nudi nikakve duhovne socijalne vrednosti . Zato se tu ubacuje crkva s jedne strane, i nacionalizam, s druge . Nacionalizam je, u stvari, surogat za sva druga socijalna pitanja“. U svojoj borbi protiv nacionalizma pokojni profesor je pronašao i saveznike: on je u Praksisu za tu istu 1971 ( a mi koji smo stariji dobro pamtimo prethodnu i tu godnnu) u broju 6 na str. 823 podržavao zalaganje hrvatskog rukovodstva, Mika Tripala, Savke Dabčević – Kučar i Pera Pirkera. Profesor je tražio da se Jugoslavija pretvori u labavu konfederaciju. Neka svi oni počivaju u miru, kako bi rekla naša braća zapadnog obreda. I neka Gospod da zdravlja Mariu Kaliku i svim čitaocima ove ugledne novine. Jer Njegovo je carstvo, i sila, i slava, doveka.

Mihajlo Marković i Kosta Čavoški se razlikuju na mnogo načina i iz mnogo razloga.Čavoški je dete izvan revolucije Marković njeno čedo .To naravno nije presudno ali u ovom slučaju je primetno.Drugo Mihajlo Marković je čovek koji ne imprpovizueje.On uzima činjenice, neprikosnovena bivanja iz čijih nabrajanja izvčalači odgovarajuće zaključke.On ne ide u sva vremena u kojima je Tito ostvarivao svoju vlast.Istina je da Tito svoje saborce kad se s njima razilazio nije kao Staljin ubijao.Ali to ne znači da upošte nije ubijao. Kad je došao na vlast posle rata on je mnoge građanske glavešine i intelektualcce, bez suda, u opštoj posleratnoj pometnji ,nemilosrdno i po Lenjinvoj recepturi istrebljivljo kao kakvu gamad.Marković više pažnje poklanja onome prvom nego ovome drugom.Ko zna možda Kosta Čavoški na tome gradi svoju sliku Titovog režima .Naravno nevolja je što on ne kaže da je to njegova a ne Markovićeva slika,ali i sam Kalik navodi ograde ili primedbe iz kojih se to moglo da vidi.
Marković nije imao pretenzija da Tita i njegov režim osvetli do kraja.On je izneo svoj način suđenja o Titu.Ali, znate šta .Tito nije Rankovića ubio ali mu je verovatno brionskim plenumom život verovatno skratio.Muke koje je Ranković, verni sluga koji je odbačen , propatio baš zato što je bio odan i služio do kraja, veće su nego da je stvarno protivu Tita nešto radio.Marković te okolnosti ne analizira i možda greši.Možda je ovo drugo namesto ubjanja crnje i gore.Tu Čavoški implicitno i asocijativno nalazi hranu za svoj sud.
Navodim ove primere da se vidi da jedan podatak upoređen sa drugim ne mora da daje supriotne , nego možda baš istorodne rezultate.Nema ovde prostora za detaljnu elaboraciju ali mislim da ni Kalik ni ova dvojica filozofa nisu sve o ovim ličnostima kako valja rasčistili.Prema tome Kalik zamera Čavoškom ono što ni sam nije učinio.Treba zaći iza kulisa činjenica, protumačiti njihovu suštinu pa tek onda smatrati da se došlo do kraja.A kraj je čsto beskrajan

@ Zoran Tucaković

Nisam hteo da prekinem Čavoškog da ne bih pravio veći incident nego što je već bio samim Čavoškijevim izlaganjem, pre svega iz poštovanja prema profesoru Markoviću koji je bio prisutan i kao autor govorio na kraju. Niste pažljivo pročitali moj tekst, vrlo jasno sam na dva mesta rekao da je profesor tada odgovorio Čavoškom, znači nije reč o posthumnoj tribini. Znajući profesora, to sam i očekivao, pa je i to jedan od razloga što sam se suzdržao, nema potrebe da ja intervenišem pored živog i duhovno vitalnog Mihaila Markovića. Sada kada profesora više nema, a neko i dalje spominje i koristi njegove stavove na neadekvatan način, morao sam da reagujem. I nije reč o očekivanju hvalospeva, i to sam u tekstu rekao, profesoru uopšte nisu smetali kritički tonovi bilo njemu upućeni bilo o temama kojima se bavio, nego je reč o tome da oni treba da imaju odgovarajuću formu s obzirom na kontekst u kome se pojavljuju. Čavoški je jednostavno u tom trenutku izgubio iz vida razliku između političke tribine na kojoj (temperamentno) izlaže svoje stavove i promocije knjige na kojoj učestvuje kao izlagač pozvan od strane autora koji mu na taj način iskazuje poštovanje. Na to Markovićevo poštovanje Čavoški nije uzvratio kako treba.

Razlike između ocena Markovića i Čavoškog o Raliću su više nego očigledne, i ako niste u stanju da to shvatite i prihvatite, zaista vam ne mogu pomoći. Marković, na osnovu svega onoga što je rekao o Raliću, nikada ovog ne bi mogao da nazove "prljavim perom tadašnje ideološke žandarmerije", takve uvredljive formulacije inače nisu profesorov stil. A dok me vi ili Čavoški ne uverite da je Ralić zaista "prljavo" pisao o praksisovcima i redovno obavljao "najprljavije poslove u takozvanoj idejnoj borbi", i dalje ću misliti da je reč o najobičnijoj Čavoškijevoj difamaciji. Pri tom, za dokaz "prljavosti" očekujem nešto više od činjenice da je Ralić sa praksisovcima vodio žučne polemike. Nadam se da Ralić nije "prljav" samo zato što je kritikovao praksisovce...

U slučaju Tita zbog godina, a u slučaju Miloševića zbog slaganja sa njegovom politikom, zaista nisam osetio, kako kažete, "licemernost i svirepost te 'levičarske' misli", ali sam zato itekako osetio licemernost i svirepost desničarske misli i prakse, od nacionalističke do liberalne, "demokratske". Što na javnoj sceni, što direktno na svojoj koži. Nisam siguran da su Čavoški, Koštunica i slični početkom 80-tih godina bili u goroj poziciji nego što je danas neko ko se izjašnjava kao komunista i patriota ujedno, u sredini u kojoj se ja krećem pogotovo. Zbog prvog me žestoko napadaju i osporavaju nacionalisti, a zbog drugog "demokrati" koji drže premoć u društvenim institucijama. Nekada su disidenti, bez obzira na ideološke razlike, bili međusobno vrlo jasno i čvrsto povezani u svojoj borbi protiv režima, imali su snažna uporišta u raznim intelektualnim, kulturnim krugovima i institucijama nad kojima partija nije imala kontrolu, i odatle vodili svoju antirežimsku kampanju. Slično je bilo sa opozicijom 90-tih. Ne vidim danas ni približno sličan prostor za izražavanje stavova sličnih mojim, a još manje tolike pojedince koji ih zastupaju. Stoga, ako gledamo kome je u nekom od ovih istorijskih trenutaka bilo najteže, mislim da je to nesumnjivo komunistima-patriotama danas. I značajnim delom zbog takvog iskustva sa ostrašćenim kritičarima i protivnicima Tita i Miloševića, sve sam skloniji da politike koje su ova dvojica vodili smatram vrednijim. Kada vidim koliko se nebuloza i očiglednih falsifikata plete oko njihovih ličnosti i dela, oni mi deluju utoliko prihvatljiviji.

Žao mi je što vam se Mira Marković, odnosno posredno Milošević koji ju je "oktroisao", čine značajnijim uzrocima naše istorijske tragedije od pritiska velikih sila. Uvek to svaljivanje veće krivice na Miloševića-Markovićevu smatram posrednim umanjivanjem krivice i odgovornosti velikih sila, izvesnom amnestijom njihovih nesumnjivih zločina.

Gospodine Kalik, Vi ste napisali sledeće:

To, da se očekuju pohvalni tonovi, moguće je da je važilo u vremenu u kojem je sve ostalo mnogo važnije od suštine. Ako neko i danas na tome istrajava, to govori o njemu, a ne o suštini. Slažem se sa Vama - trebalo je da zaključim na osnovu vremena održavanja promocije (decembar prošle godine) da je akademik Mihailo Marković tada bio živ. Znači li to da biste Vi svakako prekinuli Čavoškog, da je održana "posthumna" promocija?

Možda Vama izgleda da se ne slažem na sa čim što ste napisali. Nije tako - deo posvećen ličnosti i delu Josipa Broza Tita je za mene najupečatljiviji, i pruža najviše osnova za Vaše tvrdnje koje se tiču "razlike u polazu" M. Markovića i K. Čavoškog.

Možda Vama, gospodine Kalik, nedostaje izvesna satirična "žica"? Recimo, kada biste čuli, ili pročitali, aforizam pok. Vlade Bulatovića Viba: Tužno je kad malo čelo smišlja veliko načelo, da li biste tada zaključili kako je Vib bio izuzetno saosećajan prema tom "malom čelu", ili biste ipak došli do drugačijeg zaključka o smislu napisanog? To što Vi nalazite "prizemno etiketiranje" (Vaš izraz) u kvalifikaciji "prljavo pero tadašnje ideološke žandarmerije" govori da, za razliku od Čavoškog, niste imali mnogo dodira sa ideološkom žandarmerijom. Na sreću, ili nesreću - prosudite sami. Da Vas je zaista interesovao "dokaz prljavosti" P. Ralića, verovatno biste do sada učinili sve da do činjenica dođete. Pa makar se obratili i onome koga ste "jedva izdržali" da ne prekinete tokom promocije.

Drago mi je ako Vas zasmejava ponešto od onoga što sam komentarisao. To pokazuje da u Vama nije sasvim presahla humorna "žica".

@ Stevan

Mnogo grešite. Ja sam na realistički, a ne na romantičarski način, rekao da sam zaplakao, jer je to bila suva činjenica. Ne znam da li je nehrišćanski zaplakati za preminulim prijateljem, ali znam da je ljudski. A možda je hrišćanski zaplakati (i) za preminulim neprijateljim, pri čemu tek tada o nekakvoj taštini ne može biti govora, jer je na delu upravo suprotno. Ne znam ni da li je Bog koji Jovu čini svakakva zla i traži kao dokaz njegove vere to da ovaj čak ni ne zaplače, uopšte hrišćanski Bog. Ali svako ima pravo da bude hrišćanin sui generis. Niko, međutim, nema pravo da preispituje ljudskost plakanja za preminulim i priznanje tog čina.

Lepo je što ste naveli stav profesora Markovića o nacionalizmu iz 1971. Desničarske ideologije su uvek vrebale priliku da poteškoće na putu razvoja socijalizma iskoriste za povratak na staro, za vraćanje toka istorije unazad. Nacionalizam je često samo (pogrešan) odgovor na sasvim drugu, ekonomsku, socijalnu krizu. Ima li bolje potvrde za to od činjenice da nacionalistički porivi u nekadašnjoj Jugoslaviji jačaju od druge polovine 60-tih, dakle, nakon započinjanja privredne reforme koja je dovela do ekonomskih i socijalnih problema u društvu?

Ali, zato sasvim netačno navodite da je profesor "podržavao zalaganje" hrvatskog nacionalističkog rukovodstva. U tekstu na koji se pozivate njihova imena se uopšte ne spominju, a profesor u određenom kontekstu govori o "labavoj federaciji", a ne o "labavoj konfederaciji", kao "realnoj šansi" da se tadašnji upravo "nacionalni sukobi smire — ukoliko se ne želi raspad zajednice". Teško da je ovo želelo rukovodstvo MASPOK-a. O njima mnogo pre govore sledeće profesorove reči iz istog teksta: "Okolnost da se republike pretvaraju u suverene nacionalne države, uz mestimičnu zaglušnu buku nacionalnih bubnjeva i manijakalne napore za stvaranjem jedinstvenih nacionalnih frontova - dovodi u pitanje ne samo opstanak jugoslovenske zajednice već i opstanak bilo kakve marksističke orijentacije".

za M.Kalika

Ja uopšte i ne krijem svoje mišljenje o levičarima tipa Broz i Milošević. Naravno da sam ih , kako rekoste, "ocrnio" ali ja kao čovek i (zašto da ne) Srbin ne vidim kako bih o njima razmišljao drugačije kada i danas trpimo posledice njihove katastrofalne politike, a kraj se i ne nazire...

Sve je isto samo njega nema. Doci ce i Mira i sin. Ona i Micun sami imaju oko 160 godina, ali imaju viziju ..

Jedino komunistička doktrina i praksa od svih do sada postojećih smera stvaranju besklasnog društva u kome će, kako je Marks rekao, "sloboda pojedinca biti uslov slobode svih". Jedino ona razotkriva i razgrađuje drastične društvene nejednakosti i nepravdu koje se u tzv. građanskom društvu kriju iza floskula o "pravima" čoveka (građanina), koja su samo mrtvo slovo na pravilo ako taj čovek nije socijalno slobodan, ako nema radno mesto, adekvatni dohodak, krov nad glavom, mogućnost da se obrazuje, da se leči itd. Ako toga nema, iluzorna je svaka priča o klasičnim liberalno-demokratskim slobodama mišljenja, govora, glasanja itd. Čoveku koji nema one prethodne temeljne slobode su ove druge samo nemoguća ili mršava kompenzacija. A u socijalističkim porecima su ove temeljne slobode, za razliku od prethodnog, kapitalističkog društva, zaista bile u velikoj meri ostvarene. Zato je revolucionarno nasilje komunista u osnovi progresivno i emancipatorsko, a nasilje protiv komunista retrogradno i represivno. Stare vladajuće klase morale su da stradaju kako bi se oslobodili potencijali besklasnog društva.

Inače, ne bih rekao da je Čavoški sasvim izvan revolucionarnog projekta koji je ovde razvijan nakon rata. U mladosti je on bio član partije, tokom 13 godina, i imao je perspektivnu karijeru. Sve do 1971. nije bio u sukobu sa partijom. A onda je, nakon isključenja, u celini odbacio ne samo Tita i partiju, nego čitav socijalistički projekat. Kad već spominjete Rankovića, razlika između njih je ovde vidljiva. Ranković je nesumnjivo doživeo veliki udarac i pad, od drugog čoveka u državi praktično preko noći je postao penzioner. Ne verujem da je u tom trenutku njegovo razočaranje bilo manje od onog koje je Čavoški doživeo u svom slučaju. Pa ipak, za razliku od Čavoškog, on do kraja života ne da nije javno kritikovao, nego ni reč nije rekao protiv partije, sistema i njegove ideologije. Ne kažem da je ovo sasvim opravdano, ali mislim da u takvom držanju ima nesumnjive časti i veličine.

Neverovatna je potreba nekih pisaca komentara da se, prenebregavajući savršeno jasan smisao Kalikovog teksta, navijački svrstavaju iza stavova Markovića, odnosno Čavoškog. Njihovi se stavovi razlikuju, što je Kalik dokumentovao, smatrajući korektnim da se to ne prikriva, ne ulazeći pritom u vrednosno ocenjivanje ni jednih, ni drugih.

Draga braćo, učite da slušate i čitate drugoga, da ga razumete, pa tek onda sudite! Bez strasti i hladne glave. Ako je moguće.

@ Zoran Tucaković

Reč je o PROMOCIJI, ne o TRIBINI, same reči govore, na prvoj se očekuje promovisanje autora, isticanje najboljih strana tog dela, uz naravno uvek dozvoljenu ali odmerenu kritiku, pošto nije reč o promociji političke stranke ili nekog proizvoda. Bio sam na mnogim promocijama i sve su tako izgledale, u "ovom" vremenu, ne u "onom". A na tribini se očekuju slobodnija izlaganja, i uopšte nije čudno ako dođe do strastvenijih tonova i polemike među izlagačima. Meni je zato nastup Čavoškog bio neumesan, protivan kontekst u kome se pojavljuje.

I ne razumem zašto vas toliko interesuje što ga nisam prekinuo, da li bih ga prekinuo u nekoj drugoj situaciji, itd., mislim kakav je smisao ovih pitanja? Ali, ako vam nešto znači, odgovor je da bih ga verovatno prekinuo u Markovićevom odsustvu. Taj odgovor se i sam pomalo nameće, jer ovaj tekst možete shvatiti kao takvu reakciju u pisanom obliku - rekao sam ono čega sam se tad suzdržao u trenutku kada Čavoški piše tekst o Markoviću, nakon njegove smrti, ponavljajući iste stavove koje je izneo na promociji, bez ikakvog uzimanja u obzir onoga što mu je Marković tada odgovorio. I što inače piše u knjizi koju navodno prikazuje (hoćete li i ovo da ocenite kao ocrnjivanje?)

Ničeg satiričnog nema u Markovićevom podsećanju na Ralića. Reč je o sasvim različitim smislu upotrebe izraza "tužno" kod njega i ovde kod Viba. Kao što sam rekao (ali vi izgleda ili ne čujete ili ne razumete), Marković ističe tragediju jednog čoveka, bez ikakve ironije. Vib ovde na ironičan, pa i sarkastičan način, govori o jednom tragikomičnom, grotesknom tipu ličnosti. Markovićeve reči zato pobuđuju tugu, a Vibove smeh.

@Mario Kalik,

Za jedan nepošteni odgovor trebalo Vam je prilično vremena.

Pokušaću da Vam objasnim još jednom. Reči: "Posebno je tužno kad potencijalno dobar i kreativan čovek dozvoli da ga drugi upotrebe i da mu gotovo potpuno unište život"(posebno ste ih istakli u tekstu) ne podrazumevaju setu i saosećanje. Moralnu ocenu ličnosti P. Ralića pok. akademik Mihailo Marković ublažio je zato što se radi o njegovom bivšem studentu. Da je hteo da izrazi "setu i saosećanje", M. Marković bi upotrebio izraz "tužan sam", ili "rastužuje me". No, izgleda da ste nešto od navedenog prihvatili, pa u komentaru koristite izraz "tragedija jednog čoveka". Znate šta, mogu ja, primera radi, da razumem ličnu tragediju Adolfa Hitlera, ali to kod mene ne izaziva saosećanje, pa ni setu.

Ono što vi radite, jeste sledeće: Na promociji Vam zasmeta izraz "prljavo pero tadašnje ideološke žandarmerije", i drugi izrazi koje upotrebljava K. Čavoški - dobijate poriv da zbog takvih izraza prekinete promociju - ne dobijate nikakav poriv da na promociji zatražite objašnjenje za upotrebljeni izraz - iznervira Vas pisani tekst K. Čavoškog u kojem on, gle čuda, ponavlja svoje stavove - iznervira Vas i nečiji komentar tim povodom - na kraju, od komentatora tražite dokaze o "prljavosti" Prvoslava Ralića. Dosledno, nema šta!

Vi kao da izražavate tugu što niste toliko zaštićeni "kao Čavoški i drugi disidenti nekada"? Uz to, brkate ideološke progone sa osudom javnosti. Po Vama, treba sažaljevati progonitelja koji je u sebi sačuvao iskricu stida, i koji se oda piću kada se ta iskrica rasplamti usled osude javnosti, a sa druge strane treba žigosati progonjenog koji progonitelja naziva pravim imenom? Pošteno, nema šta!

O dogmatskoj veri i autoritetu nepogrešivih nekom drugom prilikom. Nadam se, ipak, da čitaoci mogu lako da zaključe ko je od nas dvojice sledbenik dogmatskih učenja, i "pravi vernik" (kako bi se izrazio Erik Hofer, vezano za masovne pokrete i "svetlu budućnost").

@ Drago Sten

On dovodi u pitanje osnovu na kojoj su počivala sva društva do tada u istoriji, a to je klasna osnova, niko nju nije ozbiljno problematizovao, pa čak ni dotakao. Zbog ovog snažnog impulsa protiv čitave dotadašnje (pred)istorije kao istorije klasnog društva, komunizam jeste utopija. Ali, podsećam, po svom izvornom značenju, utopija znači samo mesto kojeg nema, a ne kojeg ne može da bude. On jeste kao utopija teško ostvariv, ali nije neostvariv. 13. jula 1789. i pad Bastilje je izgledao "neostvariv" da bi se desio već sledećeg dana. U leto 1941., kada je Nemačka nezadrživo gazila po SSSR-u i kada je čitava Evropa bila pokorena, i pad Trećeg rajha bio je "neostvariv" da bi njegov početak kraja krenuo tek nekih pola godine kasnije.

Zato su naši potencijali, kako reče profesor, mnogo veći nego što smo toga svesni. Ako se trudimo što više, shvatamo da sve više možemo. Ta vera u sebe je ono što nas pokreće. A bez utopije, ideala, mašte, jedan svet zakržljava i odumire. Ideali su ono što nas održava u duhovnom smislu, čini da duhovno živimo. Bez komunističkog ideala, ostaćemo večno u plićacima ovog starog klasnog društva, unutar njegovih dilema i lažnih alternativa, bez pomisli da iz njega treba i možemo da izađemo. Ako je "demokratiji" trebalo 300 godina da se ostvari, zašto komunizmu koji seže više i dalje od nje nije dato ni 30 godina da se ostvari? Na prve poteškoće koje normalno prate tako velik društveni projekat, odmah su krenule negatorske reakcije, manje-više tipa "ma vratimo se mi na staro". Evo, vratili smo se. Nekima je naravno bolje, nismo ni sumnjali. Nisam siguran da je bolje radnicima koji iz čiste nemoći danas seku prste ili zabadaju ekser u ruke...

Žao mi je što ste se razočarali u komnizam. Ali, nije mi jasno kako jedan čovek, ma koliko loš bio, može da vam "pojede san o svetu bez zala i bez napravdi". Kao da ste vezivali taj san isključivo za njega, kao da komunizam nije nešto više od jednog čoveka ili partije.

Generalno, nemam problem sa ideologijom K.Marksa. Čak šta više podržavam je u mnogo čemu, ali je vreme pokazalo ,bar za sada a verujem i ubuduće, da je neodrživa u praksi. Znači utopija! G-din Kalik zbog plemenitih ciljeva ove utopije i komunista koji su , kao eksponenti te ideje na ovim prostorima, kobajagi pokušali da je sprovedu u delo, nalazi opravdanje za tzv. "crveni teror". To već ne mogu da prihvatim. Kalik prenebregava činjenicu da je "crveni teror" ,pre svega , bio veoma selektivan u odnosu na nacionalnu pripadnost terorisanih, pa se u Srbiji pojavio u mnogo težem obliku nego recimo u Sloveniji ili Hrvatskoj. Da se razumemo, ne podržavam ni "beli teror" ali pogotovo ne ovakav "crveni".
Što se tiče paralele Ranković-Čavoški, čini mi se da je pokušano da se izvrši mala diskvalifikacija K.Čavoškog iz meni malo neobičnih razloga. Naime g-din Kalik na neki način zamera Čavoškom što je posle izlaska iz SKJ odbacio i ideje i sam pokret za razliku od Rankovića koji nikada javno nije ništa ni rekao ni učinio,a da je protiv Tita, Partije itd. što je ,po njemu,časno i za pohvalu! Iskreno, smatram da je šteta što Ranković nije iskoristio ono što zna u cilju upozorenja na ono što se u to vreme spremalo, ali to na njegovu dušu. Da je to uradio videlo bi se da Broz nije bio baš tako dobroćudan prema svojim protivnicima, koji su eto i pored suprotstavljanja njemu, preživeli, a što je Brozu u tekstu autora uzeto na neki način kao plus. Ne verujem da bi Ranković to preživeo.
Ne bih da budem pogrešno shvaćen, nisam naročiti pristalica nikoga od pomenutih, samo pokušavam da budem objektivan.

35 sreda, 04 avgust 2010 13:36 am
... zar reci ..Čavoškijevim izlaganjem..."?! ...bode usi ...i nepravilno. Tako ste lako mogli reci:"...izlaganje Cavoskog..."... mislili bismo da je u pitanju neki Kosta Cavoskijev.
Nije ni to ispravno. Da je Čavoškijev, onda bi taj oblik glasio Čavoškijevljevog. Ovako, Čavoškijevo dolazi od Čavoškije.
Da ne govorim o tome da Vi iz nekog razloga pišete Cavoskog, Cavoskom, Cavoskijev!?! Meni to još više bode oči.

I vi znate da ste bez prava, bez slobode i da nemate mogućnosti da mislite bez ograničenja i da morate da stanete iza nekog zida i neke citadele.Sada mi se čini da su ta ograničenja veća nego za vreme Tita.Jesu.Tada si mogao da se doviješ i kopao da nađeš lukav način da nešto što je zabranjeno saopštiš .I kad to i na ovako skrovitom mestu, kao što je ovaj sagjt doživiš, ti shvatiš koliki je strah uteran u nas.Ja žalim te ljude što se toliko straše.Zaboga zar mi ovde činimo zločine što iskazujemo vlastita uverenja.Nekome ko nešto hoće da sazna o čoveku , čak i da su ta uverenja naopaka,to bi moglo da koristi.I nisu to uvek samo nepoznati, niti anonimni ljudi.Ima onih koji svašta znaju i u mnogo se šta izvrsno razumeju.I više se može saznati na ovom sajtu nego u mnogim novinama a ipak neko se toliko uplašen i svoje senke straši i mora ovaj sajt da uštroji.
A vidite -čovek u Americi juče ubio sedam osam svojih kolega i sebe.Dobio otkaz i pukao mu film.Mislite da je to pojedinačan slučaj.Nekome pukla traka u glavi.A ja i Vi znamo da je u tom gestu cela Amerikaa,svi ti otkazi koji pljušte, sva ta ispljusnuta domaćinsta koja su morala da napuste svoje domove jer ne mogu više da ih otplaćuju, i mislite da tamo niko o tome ne sme da zucne.Zaboga zar se sada u ovom novom milenijumu moramo da borimo za pravo da tako elementarne stvari i tako surove zavisnosti kažemo.Pazite, potiskivanje je opasno.Opsanije od govorenja.Andrić je govoreći o Bosni u doba Turaka otpriklike rekao." A sve ostalo(reč je o Srbima pod Turcima) poiskivano je u onu mračnu pozadinu svesti gde se čuvaju neuništiva verovanja i osećanja masa, naroda i vera za daleka neka vremena u kojima se iz toga posle izvode bune, ratovi i revolucije".On je bio svesan šta svako boravljenje na tuđem znači i do čega svezabrane mogu da dovedu.A mi danas na ovom sajtu to ne znamo.Veliki je to strah ,gospodineKalik.Znam i bojim se da na ovo neko iznad nas kao kod Kafke neće da stavi šapu. :Baš da vidimo

@ Ljubiša Jovanović

Nije bilo potrebno da to preraste u šovinizam, dovoljno je bilo da se radnici međusobno razjedine tako što će im pripadnost naciji biti važnija od pripadnosti klasi, što će u tom isticanju nacionalnog identiteta prevideti svoj klasni identitet i interes. Tu za mene nacionalizam postaje sporan, kada počne da se (samo)nameće kao primarno određenje, važnije od klasne pripadnosti. I tako su se radnici i rukovodioci iste nacije međusobno zbližili, a radnici različitih nacija međusobno udaljili. Jasno je da su ovde na dobitku bili rukovodioci, bez obzira kojoj naciji pripadali. U višenacionalnim sredinama (Hrvatskoj, Kosovu itd.) došlo je do rasta međunacionalnih tenzija, pa i šovinizma. Hrvati i Albanci radnici napadali su Srbe radnike podsticani odozgo, od strane svojih rukovodstava. Kao reakcija na to, dolazi do jačanja srpskog nacionalizma koji je inače bio pritajen u nekim opozicionim krugovima koji su sa nepoverenjem gledali u ideje socijalizma i Jugoslavije. I tako, sve više počinju da rastu međusobne optužbe, i da se izlaz traži u razdvajanju, napuštanju Jugoslavije jer nas onaj drugi (narod) "tlači". Federalna vlast je uspevala to da suzbije, ali su tenzije ostale da tinjaju, i uz novu globalnu situaciju sa padom Berlinskog zida, pod presudnim udarcem spolja, došlo je do razbijanja Jugoslavije.

U vreme ekonomskog i socijalnog uspona o kome govori profesor, tj. do 1965. niko nije postavljao pitanje nacionalnih odnosa. Radnici su bili socijalno zadovoljni, i u uslovima jačanja jugoslovenstva, nisu imali razloga da potenciraju svoju posebnu etničku pripadnost. Kako je kriza rasla, to se pitanje sve više nametalo, i nacionalni identitet je izbijao u prvi plan. Došlo je do raznih, potpuno neosnovanih optužbi, sa svih strana.

Vi ovde pominjete neke od takvih optužbi iz registra srpskih nacionalista. Neću na njih posebno odgovarati, dovoljno je reći da spominjete nekakvu veliku pomoć Albaniji, što je nebulozno, jer se zna da je Jugoslavija sa njom bila u sukobu...

Bio bih zahvalan Mariju Kaliku ako bi prokomentarisao sledeći izvod iz jednog intervjua Mihajla Markovića: „Pred nama su u osnovi dve opcije. Po jednoj postaćemo pro-američka polu-kolonija, liberalna, privatno-kapitalistička, mondijalistička, u zaboravu svoje istorije i svog nacionalnog karaktera. Druga alternativa je proevropska i socijalno-demokratska. To bi bilo mešovito društvo (s kombinacijom državne, društvene i privatne svojine), visokog stepena socijalne sigurnosti i društvene podrške zdravstvu, obrazovanju, nauci i kulturi.“ (Filozofija kao način života, Teme, juli-septembar 2002).

Prva opcija je savršeno jasna i ona se, na žalost, ostvaruje. Druga opcija (zamišljena kao način da se izbegne nacionalna i socijalna katastrofa u koju vodi prva opcija), pokreće brojna pitanja. Neka od njih su:

Da li je socijaldemokratsko društvo kapitalističko društvo? Ako nije, da li se ono može instrumentalizovati u svrhe socijalističkog cilja?

Šta se konkretno podrazumeva pod „mešovitim društvom“? Da li se jedno društvo može okarakterisati kao mešovito samo na osnovu formalnih, spoljnih obeležja (pluralizam svojine, oblika makroregulacije...) ili na osnovu globalnog odnosa snaga u tom društvu? U tom slučaju kako obezbediti dominaciju rada nad kapitalom (ili bar ravnotežan odnos snaga)? U vreme kada je akademik Marković davao citirani intervju u svim zemljama Z. Evrope već se uveliko taj odnos snaga, odnosno granica društvenog kompromisa, pomerala na štetu radnika. Pri tom se pokazalo da su saodlučivanje, participacija, radničko akcionarstvo, protesti sindikata – slaba brana za pomeranje te granice.

Drago Sten, BB jedan i Vid,

poslaću vam odgovor u subotu pošto sam ovih dana zauzet drugim poslovima, mora nešto i fizički da se radi da ne bih zaboravio na svoju bazu

Pozdrav do tad

@ Drago Sten

Iz poslednjeg teksta za taj list opet su izbacili neke najkritičkije delove, a u komentarima na sajtu nisu hteli da objave moj odgovor jednom čitaocu koji mi je postavio primedbe, i prekinuli su vrlo brzo čitavu diskusiju. Kad meni kao autoru teksta nisu hteli da objave komentare, šta tek da očekuju ostali? Verujem da je bilo dosta takvih komentara koji nisu odgovarali idejnoj koncepciji lista, i koji su bili neobjavljeni. A pri svemu ovome je reč o našim uticajnim i uglednim medijima koji oblikuju javno mnenje. Zato mislim da je cenzura itekako na delu, jedino što ima naizgled više suprotstavljenih opcija i grupacija, pa kad ti ne odgovara jedna, možeš da pokušaš kod druge. Javni prostor je podeljen na dve ili tri orijentacije koje zauzimaju njegov najveći deo.

Ali, šta ako neko, kao ja, ne pripada ni jednom od ovih moćnih blokova koji se sudaraju na javnoj sceni, ni (neo)liberalima, ni nacionalistima, ni onom ideološki konfuznoj i razvodnjenoj grupaciji koja se koncentriše oko DS-a i vladajuće koalicije, odnosno intelektualaca koji su mu/joj naklonjeni? Kod prvih mi smeta kvinslinška, kod drugih antikomunistička, kod trećih prizemno pragmatična politika. Meni, odnosno stavovima koje zastupam, onda preostaje da budu na margini javne scene. Naravno, uvek se može na Internetu napraviti neki sajt ili blog, ili u široj javnosti pokušati sa distribucijom novina. Ali, i jedno i drugo ima krajnje skromne domete ili nailazi na poteškoće oko finansiranja, sve u svemu, sasvim je nedovoljno da se dobije veći publicitet. A da bi ga zadobio, moraš da pristaneš na aranžmane u kojima je često uslov i cena pojavljivanja tupljenje oštrice tvojih stavova, tj. njihovo ublažavanje. Kao radikalan levičar i patriota imaš izuzetno slabe mogućnosti iskazivanja.

Da li je ova praktična nemoć posledica nemoći tih ideja kao takvih, ili je obrnuto? Jer, neko može da kaže da nema nikakvih razloga za žalbu; moje ideje nisu dovoljno prisutne i uticajne jer su jednostavno same po sebi slabe.

@ BB jedan

Socijaldemokratski koncept vezan je za kapitalističko društvo, njegovo reformisanje u pravcu jačanja socijalnih funkcija države i ekonomije kako bi se kapitalistički sistem održao u svojim osnovnim postavkama, a to su privatna svojina, tržište, tzv. parlamentarna demokratija itd. Jedan deo društvenih delatnosti izuzima se iz privatne regulacije, tj. takmičenja na tržištu, da bi se izbegli socijalno destruktivni oblici ovog takmičenja koji provociraju bunt i radikalni društveni prevrat. Ovo, po meni, dakle, nije socijalističko društvo već donekle socijalizovani kapitalizam. U velikom delu privrede i dalje postoji dominacija privatne svojine i tržišta, a država koja socijalno interveniše nije pod kontrolom radničke klase, već je i dalje aparat starih elita koje vrše nešto povoljniju raspodelu u korist nižih slojeva kako bi se, ograničenim poboljšanjem njihovog položaja, sprečilo masovnije socijalno nezadovoljstvo. Stoga se ovo može shvatiti kao instrumentalizacija u korist kapitalističkog cilja, održanja kapitalističkog poretka. Jedan manji deo dobiti prepušta se siromašnijima kako bi veći deo i dalje ostao u rukama bogatih. I tako se odvija sve dok postoje jaki pokreti, partije ili sindikati koji vrše pritisak odozdo. Kada ti potencijali oslabe, sistem se vraća smanjenju nadnica, rastu nezaposlenosti i redukciji socijalnih davanja, sve dok eksploatisani i potčinjeni iznova ne ojačaju. Znači, postoji kružno smenjivanje pogoršanja i poboljšanja socijalnog položaja širokih slojeva iz koga se nikako ne izlazi napolje, ka jednom društvu u kome će ovi slojevi moći da računaju na dugoročno povoljan položaj, jer imaju odlučujući uticaj na društvene tokove. Cilj je da se ostane u kapitalizmu, tj. da se ne desi revolucija.

Dominacija rada nad kapitalom moguća je samo ako postoji dominacija radničke klase u društvenom životu, a ne privatnih vlasnika, političkih birokrata i inteligencije koja legitimiše njihove klasne interese. A to je moguće samo sa socijalističkom revolucijom.

Hvala što ste našli vremena da mi odgovorite. U potpunosti delim Vaše mišljenje o socijaldemokratiji i baš zato ne razumem da je akademik Marković, čiji sam inače poštovalac, mogao da se zalaže za socijaldemokratsku alternativu i mešovito društvo. Ne očekujem da mi odgovorite jer ne želim više da zloupotrebljavam Vašu ljubaznost a osim toga, ja bih se osećao kao da privatizujem sajt NSPM-a. Ipak, čini mi se da odnos mnogih marksista (pa i akademika Markovića) prema preduzetim reformama 90-ih godina zaslužuje da se tom pitanju posveti posebna pažnja. Nadam se da ćete naći da je tema dovoljni intrigantna i da ćete joj možda posvetiti neki od Vaših tekstova u „Pečatu“ ili na sajtu NSPM-a. U svakom slučaju, Vaše tekstove uvek čitam sa velikim interesovanjem. Srdačno Vas pozdravljam.

@ Vid

Nisam siguran da je crveni teror "bio veoma selektivan u odnosu na nacionalnu pripadnost terorisanih". Prema istraživanjima istoričara (ili onih koji se tako predstavljaju) koji se ovom temom bave u Hrvatskoj, odnosno Srbiji, broj ubijenih u Blajburgu, na Kočevom rogu, oko Maribora itd. mahom ustaša, domobrana i belogardejaca, odgovara broju ubijenih četnika, nedićevaca, ljotićevaca(spominje se cifra od 50 do 100 hinjada ljudi). Možda su Nemci, tj. folksdojčeri, nastradali najviše od svih. Hrvatski mediji i publicistika prepuni su (stvarnih ili izmišljenih) dokaza o zločinima komunista, o tome se u Hrvatskoj sve vreme bruji od kako je 90. pobedila nacionalistička, proustaška opcija. Kada slušam i čitam šta i kako o tim zločinima pišu hrvatski i srpski nacionalisti, ne vidim među njima nikakvu bitnu razliku...

Nisam siguran ni da Ranković ne bi preživeo da je ušao sa Titom u otvoren sukob. Milovan Đilas je od svih nekadašnjih komunista bio najuporniji kritičar Titove, partijske i čitave komunističke politike kao takve, sa mnogo većim ambicijama od Rankovića, pa je opet preživeo.

Pohvalno je to što pokušavate da budete objektivni, ali, sve u svemu, nešto vam ne ide od ruke...

@ Drago Sten
Što se tiče tvoje ocene Tita, skoro bih se složio sa istom, s tim da bih dodao da isti bio jugoslavenski Staljin u soft pakovanju, beskrupulozni manipulator koji je koristio komunističku ideologiju i metodologiju za osvajanje, a potom održavanje na vlasti, o čemu očito imaš više informacija od mene.
Naime Tito je u svojem usponu ka vlasti koristio za likvidaciju partijskih konkurenata usluge ČEKA-e ili sam organizirao njihovu neutralizaciju (Gorkić, Hebrang i drugi), a trajno je pacificirao potencijalne protivnike na buržoaskoj strani (neprijateljski kolaboranti).
Goli otok je njegov gulag, u kojem je nepotrebno fizički uništavao poštene komuniste, koji nisu shvaćali da je on komunističko sveto trojstvo.
Kada je učvrstio svoju vlast, prestao je koristiti fizičku likvidaciju protivnika, jer za to nije imao potrebe, a isto bi narušavalo njegov imidž velikog državnika. Kako nije bio fanatik, to je shvatio da se protivnici mogu eliminirati i zatvaranjem ili njihovom marginalizacijom u društvu (kako to rade moderna demokratska društva).
Medjutim tvoja obrana srpskih velikana Rankovića (pretpostavljam i Popovića), koje je Tito odbacio kao stare cipele, a koji su uvredjeno, u sebi, protestvovali kao Kalimero zbog nepravde, je za mene neshvatljiva.
Ranković nije ništa bolji od Berije, jedino je bio manje "produktivan". Što je još gore, tvoji velikani nisu ništa učinili, do kraja života, da bi okajali svoje grehe odnosno iste priznali i tražili "oprost".
Poreklom sam iz seljačko radničke porodice i vrlo dobro sam upoznat sa gorkim hlebom koji je obezbedjivao komunizam ovim kategorijama (većinskog) stanovništva.
Komunistička ideologija ima samo delomičnu zaslugu za relativno visoki standard radnika u zapadnim kapitalističkim državama. Naime predneoliberalni ideolozi i kapitalisti su shvaćali da od svojih radnika trebaju stvoriti i solidne potrošače. Poznata je Fordova izreka da njegovi radnici moraju zaraditi toliko da mogu kupiti njegov auto.

@ Srbin, pravoslavac i socijalista
Pravo na mešanje je zagarantovano, pa se ne izvinjavaj.
Pogrešno si me razumio da ja predvidjam, po propasti kapitalizma, nastanak sistema koji se zasniva na anahističkom učenju.
Kako se bude urušavao kapitalizam, tako će se pojačavati kriminalizacija društva.
Ekonomska kriza je nesavladiva i izaziva stalni porast nezaposlenosti. Nezaposlenim mladim ljudima će jedina egzistencijalna šansa biti kriminalna aktivnost, te će se stvoriti masovne bande protiv kojih će država biti nemoćna, sa svojim sredstvima prisile, pa će doći do raspada institucija vlasti i anarhije (bezvladja). Uzorak početka ovog procesa je rat Mexika sa narko bandama.
Ogromna većina ljudi bi "glasala" za socijalno pravedni sistem, ma kako se ovaj krstio, ali je to nažalost samo ljudska pusta želja.

Nikola, poslao sam ti odgovor a sad vidim da sam preokrenuo redosled. Ali nije važno, razumemo se.Pozdrav.

@ Posmatrač sa strane

A to što su u komunističkoj ideologiji, u njenoj oceni predratnog režima, korišćeni izrazi poput "velikosrpske buržoazije" i njenog "hegemonizma", nije bez osnova. Srpska buržoazija i monarhija zaista su izrazito dominirali u tom režimu. Počevši od kraljevske dinastije, preko predsednika ministarskog saveta i pojedinih ministara, do generala kraljevske vojske. Od 12 predsednika ministarskog saveta između dva rata svi su, sem jednog Slovenca (Anton Korošec), bili Srbi (buržuji). Svi generali vojske, sem dva Slovenca, bili su takođe Srbi. Svi ministri inostranih poslova, sem Ante Trumbića u prvih par godina Kraljevine, bili su Srbi. Svi ministri unutrašnjih poslova, sem jednog Slovenca (opet Korošec), bili su Srbi. Slično je bilo sa ostalim ministarstvima.

Ovako ustrojen režim zabranio je KPJ, proganjao i ubijao komuniste i sindikalce. Tokom Drugog svetskog rata ostaci ovog režima su nastavili intenzivnu borbu protiv komunista i partizana uopšte. Zašto bi onda bilo čudno što su komunisti u (veliko)srpskoj buržoaziji imali najljućeg protivnika?

Iako je u početku Kominterna stajala na poziciji osude "velikosrpskog hegemonizma" u kojoj se nije dovoljno razlikovala hegemonija jednog naroda od hegemonije njegove vladajuće klase, ova manjkavost je ubrzo bila ispravljena, i govorilo se samo o hegemoniji (veliko)srpske buržoaske klase. Time se krivica za antikomunističku praksu režima i loše stanje u društvu pripisivala ne srpskom narodu kao takvom, što je besmisleno, već vladajućoj klasi ovog naroda koja u Jugoslaviji tlači ili drži obespravljene ne samo druge jugoslovenske narode i narodnosti, nego i pripadnike svog naroda iz njoj suprotstavljenih klasa radnika i običnih seljaka. Zato teza srpskih nacionalista o navodno dugotrajnoj i smišljenoj antisrpskoj politici komunista uopšte ne stoji. Ta politika je bila antiburžoaska, a ne antisrpska. Ona je oslobodila mase srpskih radnika i seljaka, a do tada obespravljenim nacionalnostima dala prava koja im pripadaju.